Vera, vera i samo vera

Ovo je priča o planinaru, koji se želio popeti na najvišu planinu. U tu se pustolovinu upustio nakon dugih godina pripremanja. Pošto je svu slavu želio samo za sebe, odlučio je, da će se na planinu popeti sam.
Počeo se uspinjati. Vrijeme je prolazilo, spuštao se mrak.

Umjesto da potraži utočište gdje bi prespavao, nastavio je s uspinjanjem, sve dok se nije posve smračilo. Neprozirna noć je zagrlila planinske vrhove. Svud oko njega bila je gusta tama. Nebo i mjesec su bili prekriveni teškim crnim oblacima, nije se vidio ni prst pred nosom.
Dok se uspinjao, samo nekoliko koraka prije vrha poskliznu se i poče padati strahovitom brzinom. Mogao je vidjeti samo crne točke i osjećati silu teže koja ga je vukla prema dolje. U trenutku očajničkog straha, pred očima mu se počeše odigravati svi lijepi i ružni trenuci njegovog života. Zastade mu dah.
Kada je već pomislio da će umrijeti, osjeti iznenada kako ga zaustavlja uže za koje je bio privezan. Njegovo je tijelo visilo u vazduhu. Sve što ga je držalo bilo je uže. U tom je trenutku povikao:
“Bože, pomozi mi!”
Odjednom se sa neba začu dubok glas koji mu odgovori:
“Što želiš da učinim?”
“Spasi me, Bože!”
“Zaista vjeruješ da te mogu spasiti?”
“Naravno da vjerujem!”
“Onda prereži uže za koje si privezan.”
“Molim?!”
“PREREŽI UŽE ZA KOJE SI PRIVEZAN.”
Nastala je duga tišina. Čovjek je na kraju ipak odlučio, da će se ipak držati za uže svim svojim snagama.

Spasioci pričaju, kako su sljedećeg dana pronašli planinara mrtvog, smrznutog. Njegovo je tijelo visilo na užetu, za koje se grčevito držao… SAMO TRI METRA OD ZEMLJE!

izvor: malemudrosti.com

"Kakva bi tišina nastala kad bi ljudi govorili samo ono što znaju." (Čapek)

"Postati čovek je ljepše nego postati kralj." (A.G. Matos)

"Ima istina u koje nije dobro vjerovati." (Bjelinski)

"čovjek je loš, a ne vremena!" (C. Darvin)

"Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah misliš na zahvalnost, onda nisi darovao, već prodao." (F.M. Dostojevski)

"Ne sudi - da ti ne sude." (M. Gorki)

"Znati mnogo stvari ne znači biti mudar." (Heraklit)

"Lijepo je ono što nam odgovara, a da pri tome nemamo nikakav interes." (E. Kant)

"Ne obara se svako drvo prvim udarcem." (Narodna kineska misao)

"Živi kako možeš, kad ne možeš onako kako hoćeš." (Latinska poslovica)

"Život je ono što ti se dogaša dok ti praviš planove za život." (J. Lenon)

"Mnogi griješe iz straha da ne pogriješe." (Lessing)

"Ništa nije samo po sebi dobro, ni loše, zavisi samo što o njemu mislimo." (Stendal)

"Najbolja upotreba riječi je šutnja." (Tagora)

"Daj više odmora jeziku nego rukama." (Tolstoj)

"Prekomjeran ponos oznaka je sitne duše." (Turgenjev)

"Djeca – to su naši sutrašnji suci." (Gorki)

"Dobro je teško vidjeti, a lako se pozna." (Narodna poslovica)

"Gdje nema prilike nema ni grijeha." (Lao Ce)

"Nemoj se kajati zbog prijestupa, nego učini jedno dobro djelo više." (F. Nietzsche)

"Uz dobro pravosuđe, najrjeđe stvari na svijetu su biseri i dijamanti." (T. Karlajl)

"Istina je jedna: mudraci su je nazvali različitim imenima." (Tagore)

"Ljudi odbacuju svoje poroke i ubijaju ih ali ljudi vole svoje mučenike i slave one koje su ubili." (F.M. Dostojevski)

"Ne dozvolimo si ponavljati greške i vjerovati kako postoji totalno dobro i zlo." (Lao Ce)

"Niko nije zadovoljan svojom srećom, ni nezadovoljan svojim razumom." (Goldsvorti)

Mnogi imaju neki nesvršen račun sa životom,ali pri tom život je uvijek njihov dužnik. ( Ivo Andrić)

Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo. (Ivo Andrić)

...život je neshvatljivo čudo,jer se neprestano troši i osipa,a ipak traje i stoji čvrsto... (Ivo Andrić)

Zbog toga što ima svoj kraj, život je besmislica. (Abdul Atahija)

Život je kao i ljubav-sav razum je protiv njega i sav zdravi instikt za nj. (Samjuel Batler)

Život je dugi proces umiranja. (Samjuel Batler)

Tragedija života nije toliko u tome što ljudi propate,koliko u tome što promaše. (Karlajl)

I za hiljadu godina čovjek će isto ovako uzdisati:"Ah, teško je živjeti!" i u isti mah, ovako isto kao i sada bojaće se i neće htjeti da umre. (Čehov)

Mnogi se ljudi tuže da im prodje cjeli vijek tražeći životu njegov smisao, ako uopšte postoji i nije drugdje nego u samom traženju. (Jovan Dučić)

Velika nesreća čovjekova jeste što život počinje mladošću a završava starošću; jer bi život bio neizmjerno savršeniji da, naprotiv, počinje starošću, a svršava mladošću. (Jovan Dučić)

Život je poslednja navika koju bismo htjeli izgubiti, jer je prva koju smo stekli. (Dima,sin)

...ta duga i okrutna bolest što je nazivamo životom. (Eustas Desamp)

Veliki dio ljudi iz puke žurbe lišava sebe najljepših životnih radosti. (Jozef Eotvos)

Život je kratak, ali je ipak sladak. (Euripid)

Kajanje zbog prošlosti, a dosada zbig sadašnjosti, kao i strah pred budućnjošću, eto to je život. (Ugo Foskolo)

Za život nije nužno da čovjek bude baš osobito hrabar; svijetom se može proći i pomoću puzanja i lukavosti. (Gete)

Život je kratak, a nada je duga,dobro me ostavlja,a zlo je sve veće. (Luis de Gongora)

Život-to je umjetnost da se u svemu nadje ljepota i radost. (Gorki)

Život treba češće mjšati da se ne ukiseli. (Gorki)

Ne shvataj ništa ozbiljno jer život stavlja odviše teške terete na one koji ga ozbiljno shvataju. (Muhamed Sems-ed-Din Hazif)

U tom životu nije novo umrjeti,ali ni živjeti, sigurno novije nije. (Jesenjin)

Hodnik života tjesan je i nizak,te mala i matora djeca lako prolaze kroz njega. Veliki duhovi teško se provlače; te obično izrazbijani,krvavi i ranjavi dospiju do groba da se u njemu odmore. (Bozidar Knezević)

Ako je život bjedan, teško ga je podnositi; ako je srećan strašno ga je izgubiti: u oba slučaja izlazi na isto. (La Brijer)

Ne možete naučiti klizati a da ne budete smješni...životni led je klizav. (So,B)

Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trbali smo živjeti. (Andrić)

Život je komedija onima koji misle, a tragedija onima koji osjećaju. (Pikaso)

U šahu, kao i u životu primjećujemo svoje greške tek onda kada se drugi njima koriste.(Tolstoj)

5 #

1 #

Čar prve ljubavi jeste u našem neznanju da se ona može uvek završiti
B. Dizraeli 

Biti zaljubljen znači biti u stanju stalne anestezije
H. L. Menken

Ljubiti jedan sat je osobina životinje. Ljubiti jedan dan to je osobina čoveka. Ljubiti celog života osobina je anđela. Ali voleti celog života samo jedno biće, to je osobina Bogova!
P. Mantegaca

Mnoge stvari bismo odbacili kada se ne bismo bojali da će ih drugi uzeti
O. Vajld

Kad se šovek seti razdoblja u životu kada je voleo čini mu se da se od tada ništa nije dogodilo
F. Marijak

Kad ljubav hoće da govori razum mora da ćuti
Baruh Spinoza

Ljubav nije u tome da zaljubljeni gledaju jedno u drugo, već da zajedno gledaju u istom pravcu
A. S. Egziperi

Nikada nije stvarno voleo onaj koji misli da je ljubav prolazna
J. V. Gete

Voleti znači u tudjoj sreći naći svoju sopstvenu
G. V. Lajbnic

Čovek se zaljubi gledajući ženu, a žena se, najčešće, zaljubi slušajući muškarca
Ksenofont


Odsutnost je za ljubav isto što i vetar za vatru - gasi malu a raspiruje veliku
Gi De Mopasan

Prvi dan ljubavi je poslednji dan razuma
P. Merime

Spremniji smo da volimo one koji nas mrze, nego one koji nas vole više nego što želimo
F. la Rasfuko

Ko silno ljubi silan strah ga mori, a strah kad raste jače ljubav gori
Šekspir

Ljubav je tako kratka a zaborav tako beskrajan!
P. Neruda

Bez ljubavi telo je tamnica u kojoj duša ispašta svoje prisustvo
Vesna Parun

Davanje ljubavi je najviši izraz moći: u samom aktu davanja ja doživljavam svoju čvrstinu, svoje bogatstvo, svoju snagu 
Erih From

Ljubav je besmrtno i beskonačno žarište u nama kojeg ništa ne može ograničiti i ništa ugasiti 
Viktor Igo

Najlepše je ono što ljubim sa slutnjom u duši
Sapfa

Volim te, ne zbog onog što si ti, nego zbog onog što sam ja kada sam sa tobom
R. Kroft

Ljubav se radja iz vere, živi od nade, a umire od milosrdja
Đ. K. Mendji

Voleti a ne biti voljen isto je što i odazvati se a da te niko nije zvao
Latinska poslovica

Човекове способности

Друга је слава сунца,

а друга слава месеца,

и друга слава звезда.

Јер се звезда од звезде

разликује по слави

(1 Кор. 15:41).

Под човековим способностима се схватају индивидуалне способности (особине) душе за овај или онај предмет или врсту делатности. Добро је познато да под једнаким условима неки људи излазе на крај лакше и успешније са овим или оним задатком. Штавише, постоје такве врсте делатности (предмети, науке, правци), којима неки људи просто нису у стању да овладају или овладавају с великим напором, док други, напротив, са њима лако излазе на крај (нпр. музика, сликарство, математика, кореографија).

Све врсте способности се неоспорно заснивају на човековом интелекту, али нису условљене само интелектом, већ и другим, још увек непознатим узроцима. У таквим случајевима у народу се о томе лепо каже: "То му је од Бога", подразумевајући тиме нарочиту човекову пријемчивост, утемељену у његовој дубинској исконској природи, за ову или ону специфичну делатност.

По правилу, код људи развијенијих на интелектуалном плану шири је спектар различитих способности. Али ни најразвијенији и свестрано образовани људи не обухватају све способности које су својствене човеку.

Уколико постоји висок степен изражености ове или оне способности говори се о обдарености, а у споју са успешним радом на максималној реализацији дара ради се о феноменима познатим као "талентованост" или чак "генијалност". Уосталом, ту су увек присутне компоненте условности, субјективности и релативности. Ипак, има много случајева који се одликују безусловношћу и општом прихваћеношћу.

Савремени аутори издвајају различити број способности. Занимљива је класификација врста човекових способности Анатолија Гармајева, где се описује 15 основних способности: интелектуална, музичка, ликовна, неимарска, лингвистичка, сточарска, способност гајења биљака, занатска, техничка, вајарска, педагошка, лекарска, организациона, говорничка и класификациона.

У светоотачком учењу одсуствује детаљна систематизација урођених човекових способности, али су зато доста јасно одређени духовни дарови (дарови Духа Светога) о којима је још говорио Апостол (Прва посланица Коринћанима 14, гл.). Они се дају само као награда људима који воде духовни живот и не морају да се подударају с некадашњим способностима и склоностима. У духовне дарове спадају: дар мудрости (софиа, гносис), дар знања, дар вере, дар исцелитељства, дар чудотворења, дар пророштва (профитиа), дар разликовања духова (диакрисис пневматон), дар служења (диакониа), дар језика, дар пастирства (кивернисис), и дар љубави (агапи).

Од свих дарова дар љубави је највиши. Осим поменутих, плодови дејства Духа Светога у човеку јесу: "љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање" (Гал. 5:22-23).

ТЕРАПИЈА ДУШЕ

Људска душа

"Постоји само један предмет који је изнад људске душе -

то је њен Створитељ"

(бл. Августин).

Постепена замена појмова, у вези са владавином материјалистичких појмова у 19. веку, довела је до фактичке редукције самог појма душе на ниво свести и психичког живота.

Зато не чуди то да је уместо терапије душе почео да се развија другачији правац, у чијој основи се налази исцелење разума и механички приступ. Његове плодове већ жање 20. век, чији крај, са своје стране, припрема тло за нови продор у "свест човека". Ради се о истински ђаволској идеји, повезаној са стварањем вештачке интелигенције, као и радовима и правцима био-компјутеризације, зомбирања, програмирања и кодирања људске свести. Ови злокобни планови не само да лебде у ваздуху, него већ почињу и реално да се примењују не само у медицини, почев од привидно нешкодљивих и привлачних методика лечења од алкохолизма, скидања сувишних килограма и сл., помоћу кодирања, него и у политици, у формирању јавног мњења и у прихватањима свакојаких идеја које попримају епидемијски карактер, услед вештог дириговања и програмирања.

Међутим, срозавање људске душе на ниво апсурдне категорије, па чак и њено порицање, уопште не мењају суштину ствари (исто као што и укидање говора о Богу не значи Његово одсуство или неучествовање у животу свакога од нас). Оно само доприноси васпитању бездушног покОлења људи који не схватају смисао свог истинског предназначења у животу, људи који иду очигледно лажним путем развоја.

Размотримо укратко светоотачку концепцију морфологије људске душе и њен утицај на цео наш живот.

Многи најауторитетнији учитељи православног учења прихватали су тросложност човека, други Свети Оци су помињали два слоја - душу и тело, при чему ова концепција принципијално не противречи првој. Тросложна теорија утврђује постојање у човеку тела, душе и духа. Отуда је потпуно умесно говорити о телесном, душевном и духовном животу. Телесни живот задовољава само потребе тела, у суштини он се мало разликује од живота животиња: сан, храна, сексуалне потребе; инстиктивне тежње и физиолошке потребе углавном исцрпљују круг телесних интересовања.

Душевни живот је много истанчанији. Душа ужива у лепоти прнроде, емоционалним доживљајима, узвишеним осећањима, изазваним, на пример, слушањем музике, читањем уметничке књижевности, посматрањем позоришне представе итд.

Духовни живот носи на себи печат Највишег Начела и увек (у истинском свом испољавању) води оном бесмртном Извору који је дао живот како човеку, тако и свему што га окружује.

Највиша, људском разуму недокучива људска дела запањујуће леиоте и величанствености, дела која имају и наравствени утицај на душу, увек по свом бићу потичу од Духа Истине, Добра и Љубави.

Погрешан је раширени појам да је духовни човек само високо интелектуални човек, или, да се духовни живот састоји у слушању музике, читању световних књига или посећивању позоришта и музеја. Уопште није тако. Све то има углавном однос према душевном, а никако духовном животу који, напротив, може бити (и обично бива) лишен свега тога, али је у целини потчињен и испуњен другачијим циљевима и смислом. Проблемима духовног живота посвећено је мноштво стручних истраживања и светоотачке литературе. Веома истанчано испитује аспекте духовног живота и даје опсежне препоруке како да се он следи руски св. епископ Теофан Затворник у књигама "Пут к спасењу" и "Шта је духовни живот и како га усвојити". Ова литература сада постаје све приступачнија читаоцима.

У грађи душе људске св. Теофан условно издваја три дела:

1. Мисаони;

2. Вољни;

3. Осећања (срце).

Светитељ Димитрије Ростовски говори о разумном, похотном и гневном делу, што у принципу одражава исте аспекте. У књизи "Тачно изложење православне вере" св. Јована Дамаскина говори се о разумном и неразумном делу људске душе, свесном и несвесном. (Било је то много векова пре открића подсвесне и несвесне сфере човекове психе!)

У категорије мисаоног дела душе (по св. Теофану Затворнику) спадају: уобразиља и памћење (душевни архив), где се чува усвојени и прихваћени материјал, као и образност и разумност. Јер мисаони део душе има позитивне пројаве у виду: знања, формираних мишљења, претпоставки и најзад наука које представљају круну мисаоне делатности разума. Негативне пројаве овог дела душе испољавају се као љутња, расејаност мисли, празнословље и празноумље. У категорије вољног дела душе убрајају се ревност (тј. жудња за делатношћу), потреба, жеље (душевне, телесне, свакодневне и друштвене), избор средстава. Све то условљава вршење било којег посла.

Позитивна испољавања вољне стране јесу формирање навика, правила живота, обичаја, карактера, разборитости (када се разум налази у служби воље и савести).

Негативна испољавања вољног дела душе су: непостојаност, немарност, ћудљивост жеља (а услед тога и дела). Међутим, постоје још и пратеће негативне појаве које се јављају у виду страсти.

Део душе који садржи осећања (срце) одражава стање не само душе, него и тела, тј. целокупне телесно-душевне сфере. Сви људски доживљаји, сва његова животна дејства као да се филтрирају, таложе и одражавају се на крају крајева у срцу као најважнијем душевном средишту, а не само као мишићном органу за пумпање крви. Позитивна осећања у овом делу душе повезана су са духовним осећањем пријатног, радосног, спокојног, чистог, а негативна, напротив, повезана су с тугом, љутњом, антипатијом и другим негативним осећањима.

Понекад се људска душа третира и као укупност трију моћи. То су ум, осећање (срце) и воља. Ове моћи се пореде са запрегом, у којој је осећање - животиња која вози човека, ум је возач, а воља су узде. За безбедну и успешну вожњу зато су неопходни сабрана и будна пажња, трезвеност ума и вешто управљање помоћу узди.

Карактеристични део људске душе је њена разумност (словесност) која уздиже човека изнад свега осталог животињског и биљног света. Човек такође поседује способност за наравствено (морално) усавршавање, поседује свесни избор (слободу воље), осећање одговорности, способност за говор, стваралаштво, доживљавање узвишених појмова, почев од лепоте, добра и љубави до свести о Богу. Код животиња душа се не може одвојити од тела, а "психа је тако тесно повезана са физичком природом животиња, да је готово немогуће сазнати: где се она завршава, а где почиње" (из књиге "Душа људска", с. 15, реп. изд., 1992).

Животиње такође "не поседују способност мишљења, што је својствено само човеку... оне имају само опажаје и чулне нагоне, али мишљења у правом смислу речи немају" (с. 15 исте књиге). Да ли биљке поседују душу? Тим поводом мишљења Светих Отаца се разликују. Али ако је и имају, онда је она у односу према људској души још мање савршена и дубоко скривена. Св. Григорије Нисијски је писао: "Добивши овакву природу (тј. чулност и духовност), човек постаје биће које сједињује цео свет: он има и душу биљну заједничку с биљкама, и душу животињску; али при томе он има и душу разумну која га чини господарем земље ... Човек садржи у себи јединство супротности измећу вишег и нижег, небеског и земаљског, разумног и неразумног, слободног и неслободног, духа и материје".

На тај начин, појам људске душе је веома дубок и сложен и не може се свести на некакву супстанцу, одвојену и унутарње независну од тела, супстанцу која након завршетка земаљског живота одлеће, напуштајући тело, да би наставила свој нови живот у другачијем свету. "Она живи у свим деловима тела - писао је св. Атанасије Велики - и свугде у њему испољава своју делатност". Појам душе укључује у себе далеко шири смисао; душа не само да оживљује тело, него и представља највишу суштину, управља човековим животом и његовом опажајном природом (према мишљењу истог подвижника светости).

Зауставимо се сада на одређењу душе. Тим поводом бл. Августин пише: "Душа је суштина саздана, невидљива, разумна, бестелесна, бесмртна, најбогоподобнија, слика која тражи свог Творца". Њему такође припада и изузетно дубока и тачна мисао, чији се смисао своди на то да човек не налази ни у чему коначно смирење осим у Богу; а све дотле он се мучи, пати, тражи и никако не налази смирење.

Св. Јован Дамаскин у књизи "Тачно изложење православне вере" даје овакво одређење душе: "Душа је суштина жива, проста, бестелесна, телесним очима по својој природи невидљива, бесмртна, словесно-разумна, безоблична, која дејствује посредством органског тела и даје му живот и растење, осећања и силу рађања".

Узимајући у обзир наведене тврдње, треба међутим имати на уму да тачна морфологија душе у уобичајеном и прихватљивом земаљском схватању тешко да је могућа. Исто се може рећи и за питање локализације душе, њене везе с телом. Ипак се сматра да је срце корен духа који потиче из мозга, и као да додирује сваки део тела. "Богоподобни дух - пише св. Јефрем Сирин - заузима небо - главу, а у срцу се дух шета као у својим одајама" (наведено према књизи "Душа људска"). Св. Јован Дамаскин каже да душа обухвата тело као ватра гвожђе.

Говорећи о узајамним односима душе н духа, св. Теофан Затворник пише: "У човеку треба разликовати душу и дух. Дух садржи осећање Божанства - савест и немогућност задовољења било чиме (што души не приличи, нап.прир). Он је она сила која је у човека удахнута приликом стварања. Душа је нижа сила, или део исте силе, чији је задатак вођење земаљског живота. Она је иста таква сила као и душа животиња, али узвишена, да би се њом дух могао да се спаја..."

И још једно објашњење св. Теофана овим поводом: "Правилније је схватати да човекова душа и дух нису две одвојене суштине, већ две стране једног истог духа, два дела једне исте целине (иначе, шта би се догодило после смрти?), те постоји јединствена душа!" (т. 1. писмо 106).

НЕУРОЗЕ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ ЖИВОТА

Човек сигурно не би доживео седамдесету и осамдесету, када ова дуговечност не би одговарала његовој врсти. Због тога и његово поподне живота мора да има сопствени смисао и сврху и не може бити само жалосни привезак преподнева. (К. Г. Јунг).

Поставља се најпре оправдано питање да ли имамо права да говоримо о неурози у другој половини човековог живота и да ову "другу половину" временски приближно поставимо у раздобљу између тридесет пете и четрдесет пете године. Карл Густав Јунг, који је разликовао неурозе прве и друге половине човековог живота, био је склон да првенствено у заокупљености проблемима спољашњег живота - стицање занимања и звања, породице, свег оног што се зове друштвени углед, постави у првој половини живота. Овај би се период приближно завршио до 40-45. године човекове старости. А Јунг ово раздобље у човековом животу назива "иницијација у спољашњу стварност". У другој половини живота, требало би, према Јунгу, уколико је прва половина протицала у знаку релативно успешне активности усмерене према спољашњим циљевима, која је омогућила релативно сазревање личности, да постепено долази до поунутрашњивања вредности, до успостављања нових вредносних судова према новим циљевима и садржајима које је људска психа себи поставила, да преовлада једном речи онај процес који је Јунг назвао "иницијација у унутрашњу стварност". Ако је и до тада "воља за смислом" водила човека остваривању принципа своје индивидуације, у другој половини живота ова "воља за смислом" постаје још значајнији наш крманош и треба да буде испуњена садржајима који се, иако не битно, ипак разликују од садржаја жеља и прохтева за којима је ишао млад човек. Ова промена у начину доживљавања и размишљања човека у другој половини живота, промена (некада суштинска) његових занимања и интересовања, природна је и спонтана, она потиче, према Јунгу, из архајских дубина несвесне мудрости вечитог човека. Овакву промену, међутим, која ствара од човека блажег и смиренијег проценитеља "добрих" и "злих" страна човековог бића (и сопственог и оног других људи), када човек ређе и блаже "суди", када је научио да и прошлост и садашњост објективније посматра из извесне, за ову објективност неопходне удаљености, када већ поседује мудрост разликовања неких трајних истина од оних, многобројних, релативних, не доживљавају сви људи. Зашто?

Један од бројних разлога јесте несумњиво и неуроза. Она са којом је човек ушао у средње и старије године, нерешена, запуштена, или непрепозната, често из најраније младости, али и неуроза која се први пут појавила у другој половини живота као сигнал и опомена природе човеку да се са нечим у њему или његовој околини дубоко не слаже. Међу неурозама из прве половине живота које непромењене или врло мало промењене прелазе са човеком и у човеку у другу половину његовог живота, позната је по својој тврдокорности хипохондрија и параноидност (често више као животни став, него као болест). Остале познате неурозе, као што су неуроза страха, фобија, хистерија, донекле и неуротична депресија, доживљавају у каснијим годинама, чак и без терапије, слабљење или промену симптома. Нас ће сада више занимати садржај и облик неуроза које су се у човеку појавиле први пут, и то у његовим каснијим годинама.

Према неким немачким ауторима који су се бавили овим питањем, у старијим човековим годинама, у случајевима губљења угледа и значења у друштву, пензионисања, раног опадања сексуалних моћи итд., нису ретке неуротичне или психогене реакције (у које спадају краћа или дужа депресивна стања после смрти неког блиског члана породице), затим хипохондрична стања која прате неке мање озбиљне телесне болести, као и раздражљива стања праћена несаницом, са склоношћу алкохолу или повлачењу у себе са песимистичком мрзовољом. Према овим ауторима појављивање праве неурозе, и то први пут, није познато, или је изузетно ретко у другој половини живота. Наше психотерапеутско искуство иде пре у прилог неким другим истраживачима овог проблема (швајцарским и аустријским) који све чешће описују један тип неурозе старијих година, који бисмо најпре могли назвати "егзистенцијалном неурозом". Да не би било забуне, треба одмах рећи да није реч о људима који су постали неуротични зато што су "егзистенцијално угрожени", већ, напротив, о људима врло доброг материјалног стања, који су неуротични јер су изгубили смисао живљења, континуитет "воље за смислом", који живе, како би то Виктор Франкл рекао, у егзистенцијалном вакууму.

Код људи са "егзистенцијалном неурозом" откривамо, понајчешће, два тока збивања у првој половини живота, која би нам могла можда да објасне узрок настајања ове врсте неурозе. Код већине оних који су постигли приметне друштвене успехе у првој половини живота, постоји тежња да свој углед, успех и положај задрже неокрњене и непромењене и у другој половини живота. Психолошко и психијатријско искуство, међутим, негира да је друга половина живота испуњена истим проблемима и задацима као и прва половина. Ригидно задржавање младалачких идеала и принципа понашања који се проглашавају "вечито вредним" превиђа да истицање оваквих циљева иде против развоја целине личности, нарочито против оне унутарње стране личности која на природан начин тражи да се и сама развије. Реч је о људима који хоће вечито да остану млади и да се баве проблемима младалачког и средњег доба живота, и у годинама када "индивидуациони процес" у личности жели да се бави сасвим другом врстом проблема. Услед сукоба који је најчешће несвесне природе између идеала прошлости, који и када су делимично остварени, упорно хоће у свести човека друге половине живота да вечно трају, и оних других потреба душе које траже промену ради употпуњавања личности, може да дође до дужих или краћих депресивно-хипохондричних фаза који већ наговештавају настајање "егзистенцијалне неурозе".

У другим бројним приликама ова врста неурозе наступа код људи који су касно и споро сазревали и који су пренели мноштво нерешених животних проблема (нарочито сексуалне и агресивне природе) из прве у другу половину живота. Није тешко представити код ових људи врсту и интензитет сукоба, и унутарњих и спољашњих, који су принуђени да решавају своје проблеме у "невреме", позно, успорено, са погледом упереним уназад.

Према Јунговом мишљењу, а то је искуство и из наше средине, људи углавном неспремни ступају у другу половину живота. Сматрајући да је истина јутра иста као и истина вечери, они или неокрњено желе да пронесу идеале младости у старост, постајући тако карикатура младости, или одлажу проблеме прве половине живота преносећи их нерешене у другу половину чиме озбиљно успоравају сазревање личности. У оба случаја чест исход је депресија и "егзистенцијална неуроза". Излаз из ове мучне ситуације јесте поновно откривање "воље за смислом" у себи, али смислом чији садржај и смер најчешће није исти као онај који је био у младости.

Identitet i (ne)prilagođenost

Još od kada je Aristotel to lepo primetio, svi znamo da su ljudi društvena bića, i setimo se toga svaki put kada ostanemo sami. Svakom čoveku je potrebno društvo drugih ljudskih bića kako bi se osećao dobro. Najprirodnije stanje ljudskog organizma jeste da želi da bude u grupi sličnih i da sa njima deli svoja osećanja, misli, želje, radosti, probleme itd. Nije čudna ljudska težnja da pripada, jer ukoliko smo izolovani od sveta čiji smo prirodni deo, uskraćeni smo za jedan važan aspekt koji upotpunjava i omogućava uživanje u životu.
Postoje prirodne grupe, kao što je porodica, kojima pripadamo rođenjem, i sa kojom smo povezani bez obzira na to da li nam se to sviđa ili ne. Sa druge strane, postoje grupe koje možemo da izaberemo, kao što je grupa prijatelja i razni klubovi, udruženja, društva. Društvene mreže na internetu postoje samo zahvaljujući ovoj ljudskoj potrebi da budu povezani sa drugim ljudima. Internet uopšte, zbog svoje svrhe povezivanja, izaziva toliko oduševljenje upravo zbog toga što ljudima otvara mogućnost pronalaženja mnogo većeg broja ljudi među kojima može da pronađe svoje mesto u čovečanstvu. A osećanje pripadnosti pruža ogromno zadovoljstvo zbog toga što poništava osećanje usamljenosti.
Da bismo pronašli odgovarajuću grupu kojoj želimo da pripadamo i ljude sa kojima se razumemo, moramo najpre da znamo kakvi smo mi sami jer, logično, najprijatnije će nam biti u društvu nama sličnima po nekim ličnim karakteristikama, interesovanjima i stavovima. Dakle, da bismo pametno izabrali, moramo najpre da imamo izgrađen lični identitet. To znači da znamo odgovor na pitanje “Ko sam ja?”. Iako zvuči jednostavno, to je jedno od najtežih pitanja koje čovek može sebi da postavi, ali kroz istraživanje odgovora na njega mi gradimo identitet. Kada biste ovaj odgovor zapisali, verovatno bi to bio jedan pozamašan esej koji biste stalno prepravljali i dorađivali zbog toga što je, kao što je već rečeno, identitet jedna veoma kompleksna stvar. On sadrži sve o vama: od imena i prezimena, preko uloga koje imamo u različitim socijalnim situacijama, do ličnih osobina. Izgrađen identitet takođe znači da ćete uvek u sličnim situacijama – slično reagovati. Isto tako, znači i dobro poznavanje sopstvenih vrlina i mana.
Jednom kada dobro poznajete sebe, umećete lakše da prepoznate gde pripadate, a budite sigurni da nijedan čovek nije toliko jedinstven u svojoj individualnosti da ne može da pronađe druge osobe koje će ga razumeti. Važno je, dakle, da pre svega pronađete odgovor na pitanje “Ko sam ja?”, a onda ćete pronaći i ljude među kojima ćete se osećati kao da baš tu pripadate.
izvor: http://psiholog.in.rs

НАЈЧЕШЋЕ НЕУРОТИЧНЕ СМЕТЊЕ СТУДЕНАТА

Број студената који се јавља психијатру и психотерапеуту због различитих психичких сметњи у свету и код нас из године у годину је у осетном порасту. Није увек довољно јасно да ли овај број расте зато што расте и број студената на готово свим универзитетима у свету, зато што је број оболелих стварно све већи или зато што је психијатријска служба у свету све боље организована, а отпор грађанства, па и студената, према поверавању психијатру све мањи.

Пре него што бисмо изнели које су то најчешће неуротичне сметње међу студентима, треба одмах рећи да студенти не болују ни од каквих специфичних и само за њих карактеристичних психичких обољења, као што је то, на пример, случај за неке професије и занимања. Ако би неко, супротно овом тврђењу изнео познат пример тзв. предиспитног или испитног страха и треме, не бисмо се ни онда сложили са посматрањем овог симптома као изолованог феномена, или чак као неке тобожње посебне болести, него бисмо се интересовали за целокупну психичку и физичку личност студента, као и за начине његовог дотадашњег реаговања на различите ситуације сличне онима које се стварају и доживљавају на испитима. Врло брзо бисмо се тада уверили да су њихове претеране или чак патолошке реакције уочи испита или на самом испиту само део познатог и уобичајеног реаговања ових људи у свим другим испиту сличним ситуацијама у животу.

На какве се све сметње студенти најчешће жале психијатрима и како ове сметње треба просуђивати са гледишта динамички оријентисане психијатрије и психотерапије? Најчешће се чују следеће жалбе: слабост концентрације и пажње, упамћивања и памћења, умор и раздражљивост, несаница и главобоља, затим страх од испита и професора, а на испиту "блокада памћења" и наученог градива, знојење и дрхтање, укратко: "трема" која паралише.

Обратили смо посебну пажњу у нашем раду са студентима разних факултета (при чему не бисмо хтели, па ни могли да издвајамо оне факултете који изгледа да највише "продукују" студентске неурозе, статистичким подацима не располажемо), на: 1) студенте прве године који у знатном броју случајева (чини се, изнад 50%) промене бар једном факултет који су првобитно били изабрали да студирају, односно оне који се никако не усуђују да изађу на први испит, и на 2) студенте-апсолвенте који често годинама имају пред собом само један заостали испит пред коначним завршавањем својих студија.

Како се у разговору са студентима нисмо могли да задовољимо чисто спољашњим симптомима на које су се они жалили, већ смо тражили да иза ових површних, спољашњих манифестација откријемо дубље језгро личности, односно оне праве, унутрашње и скривене мотиве и подстицаје који су били главни узрок ономе што је свест могла да региструје, дошли смо до сличних открића и сличних законитости човековог психичког бића уопште до којих смо дошли и у раду са сваким другим неуротичним пацијентом. То нам је потврдило нашу првобитну претпоставку да и студент може да буде исти такав неуротичар као и сваки други који се бави неким неспецифичним занимањем, при чему је "студентска атмосфера", коју сачињава, између осталог, учење, припремање за излазак на испит и сам испит, једина провокативна или "стресогена" ситуација одговорна за избијање већ присутних, латентних неуротичних црта у личности студента.

Студенти долазе на факултете из различитих средина, са различитим просеком средњошколског знања, са различитим материјалним могућностима, али сваки са мање или више изграђеним цртама психичке личности, неуротичним или ненеуротичним, које су формирали у претходних осамнаест година живота са родитељима, односно средином из које су поникли.

Када је већ реч само о оним студентима који имају сметње у студирању, било зато што сувише дуго студирају или тешко студирају, при чему искључујемо спољашњи, објективан разлог овим тешкоћама, јер су разлози много чешће њихове сопствене, унутрашње тешкоће, онда у тим сметњама студирања препознајемо низ нерешених конфликата са којим су теретом студенти дошли на студирање, не успевајући да их још у току пубертета реше.

Све нам се више чини да млади људи који са 18 или 19 година почињу да студирају, а који онда мењају факултет или нису у стању да положе прву годину, озбиљно ратују са сопственом емотивном незрелошћу, без обзира на ниво раније стеченог интелектуалног знања и претходног успеха. Пошто је број оваквих студената прве године прилично велики, поставља се оправдано питање како корисније употребити једну или две године после велике матуре које би повољније убрзале процес сазревања, који је изгледа управо заустављен на почетку студирања.

Студенти прве године сусрећу се заиста са низом проблема чије успешно разрешавање неминовно захтева одређени ниво зрелости личности. У ову зрелост убрајамо пре свега релативно успешно решену везу са родитељима и релативно успешно остваривање еротично-сексуалног проблема. Смешно је и опасно од родитеља да од своје "деце" са 18 година још очекују и захтевају понашање какво су имали у току школовања. Амбициозност родитеља, која је нарочито уперена према оној деци која су у средњим школама "обећавала", а од којих сада на студијама очекују све оно што су и сами већ постигли или још чешће што нису постигли, чест је узрок озбиљних неуротичних конфликата у студенту. Управо пример студента-апсолвента који не завршава студије, иако му је остао један или два испита, указује на несвестан неуротичан отпор, освету и пркос којим се брани од наметљивих и амбициозних родитеља, односно од већ раније створених "комбинација" за будућност њихове деце. Наравно да има и других узрока незавршавања или чак прекидања студија ових "вечитих" студената; између осталих, чест је разлог и неуротични страх пред одговорностима и самосталношћу, који га после завршетка студија очекују. Мора да се призна да је некад и недовољно стимулативна реалност будућег позива разлог зашто се студенти радије играју студентског живота, него што прихватају обавезе које ништа не обећавају. Посебну групу међу студентима неуротичарима представљају они који се несвесно боје успеха и признања, некад због нове одговорности које морају онда да преузму, чешће због потиснуте агресије или несвесног страха од конкуренције са родитељима који су увек били доминантни и нетрпељиви према сваком у околини који је показивао већи успех од њих самих.

На крају, рекли бисмо још нешто о оном најпознатијем симптому многих студената, страху од испита и на испитима. И у овом страху студента немогуће је видети само површан и пролазан симптом који нема никакве везе са другим особинама у личности. Ако занемаримо обичан страх од испита, који мало ко од студената није никада доживео, већ говоримо само о јаком, продуженом и понављаном страху, онда у њима морамо видети пројекцију разних нерешених неуротичних конфликата у личности. Овај страх може онда да буде: а) страх од ауторитета, при чему се у лику професора препознаје омрзнути отац или отац од кога се осећа страх; б) испитна ситуација подсећа студента на раније сличне ситуације у којима је требало себе да покаже и докаже, а у којима није прошао добро; ц) сексуално импотентна или фригидна особа или особа која још уопште није отпочела са решавањем еротично-сексуалног проблема, а године је већ увелико подсећају на хитност овог решавања, испитну ситуацију несвесно изједначава са сексуалном, па као што је још неспремна за ову, тако се показује неспремна и за испит.

Рад психотерапеута са студентима је занимљив и захвалан посао од кога обадве стране имају користи, а који се некад претвара у диван људски дијалог у коме ишчезава однос терапеут-пацијент, а остварује се однос егзистенцијалне комуникације која оставља снажан печат у личностима, убрзавајући и код једног и код другог процес сазревања, процес никада до краја окончан.

Porodica kao sistem

Porodica je socijalni i emocionalni sistem koji čine osobe povezane krvnim i zakonskim vezama. Ona je osnova za ljubav, intimnost, stabilnost, sigurnost, ali i strahove. U porodici učimo o ljudskim vrednostima, poželjnom ponašanju, i prenosimo na potomke modele porodične organizacije i međuljudskih odnosa.

Sistem znači da porodica nije jednostavno zbir pojedinih članova već organizam koji raste i razvija se kroz vreme. Promene u jednom delu, ili kod jednog člana, odražavaju se na ceo sistem. To znači da kada je jedan član porodice nesrećan, ni ostali članovi ne mogu da se osećaju dobro. Porodica ima svoju strukturu i hijerarhijsku organizaciju unutar koje roditelji i deca imaju različite uloge i odgovornosti.

Jedna od karakteristika porodičnog sistema su granice. Granicama se ograničava prostorna i emocionalna „teritorija“ odnosa u porodici i označavaju pravila u porodičnom životu. Postoje granice koje „okružuju“ porodični sistem, i unutarporodične granice kojima su određeni odnosi u porodici. Zadržaćemo se na spoljnim granicama jer popustljivost ovih granica odrađuje način na koji porodica dozvoljava i doživljava promene.

- Kada su granice previše zatvorene, članovi porodice su upućeni isključivo jedni na druge pri čemu vrlo loše prihvataju promene koje dolaze spolja. Intenzivna povezanost može da održava zajedništvo ali isto tako  može da ugrožava individualnost. Ovakve porodice su veoma osetljive na stres, u njima se ne poštuje privatni prostor članova, roditelji su strogi, nepopustljivi, emocionalno hladni.

- Veoma popustljive granice omogućavaju intenzivan uticaj spolja ali takvo prihvatanje promena može da ugrozi specifičan porodični identitet. Ovakve porodice karakteriše nezainteresovanost i međusobna nepovezanost članova. Roditelji nisu zainteresovani za rast i razvoj dece. Deca imaju previše slobode i ne prave razliku između dobrih i loših postupaka. Emocionalni odnosi su hladni i dete ne oseća da je voljeno, zaštićeno i sigurno.

Previše zatvorene i veoma popustljive granice oblikuju disfunkcionalne porodice u kojima nema čvrstog roditeljskog saveza ni roditeljskog autoriteta zasnovanog na zrelosti, pravednosti, razumevanju, poštovanju, saradnji i toplim međusobnim odnosima.

- Funkcionalni porodični sistem ima jasne propustljive granice. Porodica tada ima kapacitet za prihvatanje promena koje im obezbeđuju razvoj bez ugrožavanja porodičnog identiteta. Ovakve granice obezbeđuju funkcionalnost koju karakteriše povezanost uz dopuštanje individualnosti i međusobna komunikacija. Ovakva porodica je zajednica u kojoj postoji bliskost, saradnja, poverenje i solidarnost što sve omogućava zadovoljavanje potrebe za pripadanjem. Odnosi roditelja prema deci su zasnovani na emocionalnoj toplini ali i poštovanju potrebe za samostalnošću. Roditelji su, takođe, jasni i dosledni u postavljanju pravila ponašanja koja smatraju dozvoljenim. Otvoreno iskazuju emocije i razumevanje za želje deteta, podstiču decu na razvijanje samostalnosti i odgovornosti i planiranje sopstvenih ciljeva, objašnjavaju svoje postupke bez polemike sa decom, fleksibilni su ali postavljaju granice kada i gde je to potrebno.

Važna stvar koja određuje funkcionalnost porodice su i porodična pravila. Porodična pravila su potrebna jer čuvaju porodicu i obezbeđuju sigurnost i predvidivost, što je posebno značajno za najmlađe članove. Njima se određuje organizacija života, način porodičnog funkcionisanja, sistem vrednosti i verovanja. Međutim, problem nastaje kada se o tim pravilima nedovoljno ili retko govori jer se ona uglavnom podrazumevaju, ali na taj način postaju nejasna. Nedovoljno jasna pravila oblikuju haotične porodične odnose a kruta pravila (koja se ne manjaju) doprinose komplikovanim porodičnim odnosima. U funkcionalnim porodicama otvoreno se komunicira o pravilima. Ona su jasna i podložna promenama u skladu sa potrebama članova porodice.

izvor: psiholog.in.rs

СИНДРОМ "ЗАПЛЕТЕНИХ РОГОВА" ЈЕДАН ВИД ПОРОДИЧНЕ НУРОЗЕ

У најстарије доба људске историје, а свакако и праисторије, болесни људи су већином знали да сами себи помогну. Туђа помоћ, у првом реду поглавара племена који је уједно био и врач, постајала је све неопходнија што су људи више били у групи и што су више губили инстинктивно препознавање природе болести и неопходног лека за ту болест. У цивилизованом животу, нарочито у прошлости, болесни појединац био је предат другоме који је могао да му помогне, готово потпуно лишен увида у узроке своје болести, као и предузимања мера заштите и лечења. При свему томе огроман напредак савремене медицине, њено све веће популарисање (које има и своје наличје) учинили су да савремени човек, свеједно да ли здрав или болестан, са великом пажњом и природном радозналошћу почне да истражује узроке, поводе, последице разних телесних и душевних сметњи које у себи и на себи запажа. Ако је некадашње препознавање природе болести и здравља протицало инстинктивно и апсолутним усвајањем норми и веровања у племену у коме је појединац припадао, лаганим и изванредно спорим процесом освешћивања и улажењем у спиралну еволутивну игру индивидуационог процеса, цивилизован и културан човек све је више био у стању да разумом критички и самокритички посматра сложене процесе одвајања и диференцирања свесног дела личности од много пространије, тајанственије и опасније сфере његовог несвесног бића. Кроз овакав историјски процес поступног индивидуализирања човеку се пружа могућност да самостално одлучује и све успешније израсте у слободну, јединствену и непоновљиву личност која први пут себи поставља одлучујуће питање о смислу своје егзистенције и: есенције.

Један вид овог процеса освешћивања и осамостаљивања тиче се проблема односа појединца у његовој породици. Ако неурозу и неуротично реаговање појединог човека не схватимо, слично Фројду, као изразито негативан вид човековог реаговања уопште на заплете и противречности у њему самом произашле из његових нагонских стремљења и реаговања на често неподношљиве противречности које само друштво односно породица намеће појединцу, већ неурозу схватимо, слично Јунговом и Фромовом објашњењу, и као шансу за даљи напредак у покушају уједињавања супротности у самом човеку и супротности између човека и његове околине, онда су и наше могућности, као психотерапеута, богатије и шире, мада и много сложеније.

Бавећи се значајним и занимљивим питањем шта бива са нашим неуротичним пацијентом када се он после успешног лечења враћа у породичну средину из које нам је дошао на терапију, запазили смо, заједно са другим ауторима који се баве данас веома распрострањеном и цењеном терапијом породице, различит исход овог нашег првобитно успешног лечења. Свесни од почетка чињенице да неуротичар који нас је својевољно потражио ради лечења није могао да се разболи само на основу конфликата који су се одиграли у неком замишљеном систему индивидуалне монаде, већ да су на почетак и даљи развој његове неурозе морали породични чиниоци одиграти пресудну улогу, како на креирање симптома неурозе, тако и на њихово упорно одржавање, обратили смо нарочиту пажњу на оне бројније случајеве при којима су нам се, после краћег или дужег периода, враћали наши излечени пацијенти, са истим или чешће новим симптомима, или су нам сада долазили на терапију други чланови породице који до повратка излеченог пацијента нису били болесни, или бар нису показивали манифестне симптоме болести.

У извесним таквим случајевима открили смо постојање неке врсте "клацкалице", или како смо то сликовитије назвали: синдром "заплетених рогова", према сећању на једну тужну фотографију у новинама на којој су се два јелена, у борби на живот и смрт, тако заплели роговима да су на крају борбе, исцрпљени, пали један поред другог мртви.

Док су се у случајевима "клацкалице" код једне исте особе, наизменично или са краћим или дужим паузама предаха, смењивали симптоми неког телесног обољења, најчешће типа психосоматске болести (гризлица стомака, улцерозни колитис, артеријална хипертензија, итд.) са симптомима неурозе или чак психозе, дотле је у случајевима синдрома "заплетених рогова" долазило до наизменичног разбољевања, било неуротичног или психосоматског типа, код два члана породице која су тесно међусобно повезана (то може бити пар муж-жена, отац-ћерка, син-мајка итд.). Некада се ови "заплетени роговима" могу проширити и на више чланова неке бројније породице.

О чему је заправо реч у синдрому "заплетених рогова"? Незрели родитељи или брачни партнери, пошто нису успели да обезбеде сами себи независан развој и пуну индивидуалност, при чему љубав према деци или партнеру не само што не може да буде препрека већ је управо услов за овакав развој, остају у положају зависности од детета, односно партнера, регредирајући на један од превазиђених ступњева у психичком развоју малог детета, и то најчешће на иначе нормалан садомазохистички ступањ у поменутом развоју. И сада, повезани примитивном врстом љубави, у којој никада није дошло до зрелог односа Ја-Ти, већ остајући на нижем ступњу људских односа карактерисаних са мој-твој, односи оваквих људи носе карактер тзв. "дуалног јединства", у коме садистичке, односно мазохистичке склоности партнера доспевају у први план. Иако, каткад зачуђујуће дуго,овакви дуални односи протичу без манифестне патологије, они се ипак у трауматским фрустрирајућим ситуацијама обелодањују као патолошки и отпочињу свој монотони, дуготрајни циклус детерминисане "принуде понављања", при чему су све патолошке комбинације могуће. Све док је једна од двеју индивидуа болесна, као што смо рекли, неуротично или психосоматски болесна, она друга је здрава, и обратно. Повремено се обадве разбољевају доспевајући тако у теже декомпензовано стање. Када се у тај циклус патолошког збивања умеша и нека трећа особа из породице, рецимо изразито садистички, психопатски отац, који у ствари представља извор емоционалне заразе и правог клицоношу (који остаје, међутим, најчешће врло дуго здрав), ситуација "заплетених рогова" постаје још компликованија. Пратећи изванредно дуго одржавање овако "здравог" оца, који у неким ситуацијама очевидно неуротично индукује све остале чланове породице, дошли смо до закључка да највећу штету у породици не извлачи толико онај који је најнеуротичнији, већ много више онај који је најслабији.

На крају бисмо хтели да нагласимо да у бројној а неуротичној породици тај најслабији члан породице обично добија улогу, наравно несвесно, "жртвеног јагњета". Он је тај несрећник који испашта због неурозе осталих, који подмеће себе тамо где је најтеже, он је Пепељуга породице и често само захваљујући њему интегритет такве неуротичне породице дуго времена је успешно сачуван. Поставља се озбиљно питање да ли овакво "жртвено јагње" треба уопште лечити.

Не заборавимо, најпре, да та незахвална улога "жртвеног јагњета" није свесно и вољно преузета у породици. Зрео и јак човек у стању је да ову улогу преузме свесно. Отуд разлика, која није истина увек јасна, па ни битна, између несвесно преузете улоге "жртвеног јагњета" и свесног прихватања жртве. Пошто ни ова несвесна улога није очевидно лишена своје етичке вредности, без обзира на тешку мазохистичку неурозу таквог човека, сваки психотерапеут који би се усудио да лечи оваквог неуротичара мора бити потпуно свестан да ће у случају успешне терапије убрзо имати у ординацији друге, можда и све чланове такве породице.

УМОР И НЕУРОЗА

Много је људи, најразличитије старости, који се често, неки и годинама жале на осећање умора. Међу њима има и младих и сасвим младих особа који нас зачуде и збуне упорним жалбама на умор. Када лекар тражи да овакве особе ближе опишу то своје стање умора, пада у очи, с једне стране, релативно сиромаштво описа, с друге стране, монотонија и стереотипност оваквог описа. Осећање умора најчешће подразумева код оваквих особа неку општу безвољност, физичку и психичку малаксалост, брзо замарање после неког физичког и психичког напора, нерасположење, поспаност, каткад резигнацију или апатију.

Пошто смо брижљивим физикалним и лабораторијским анализама искључили постојање било каквог физичког обољења код оваквих људи, код којих преовлађује умор, често као једина, али упорна сметња, а још кад имамо пред собом младе људе или људе у пуној зрелости, морамо посумњати да је реч о неурози која је умор истакла као свој опомињући или алармирајући сигнал. Који су то све скривени, често и дубоко скривени конфликти присутни у личности које она свесно не жели, не може или неће да препозна, бранећи се од ових несвесних конфликата осећањем дуготрајног умора?

Није могуће, наравно, да осветлимо све, па ни већину оваквих конфликата у личности. Они су многобројни и тешко је замислити да их свако од нас повремено нема било да су препознати или непрепознати од свести. Овим желимо да кажемо да сваки има "право" да буде повремено и кратко уморан из психичких конфликтних разлога, па чак и да дозволи себи "луксуз" да конфликт не препозна, препуштајући се безопасној илузији да је умор наишао као последица претераног рада, претовареног стомака или промене "атмосферског притиска". Када говоримо, међутим, о умору као знаку неурозе, имамо на уму у првом реду људе претежно млађе и средњих година којима је умор више или мање стални животни пратилац, који су и сами престали да верују да је умор последица неке "подмукле болести" и који су због умора озбиљно ометени у испуњавању својих животних обавеза.

Задржаћемо се првенствено на доста распрострањеној форми умора као последици повређеног осећања сопствене моћи, односно озбиљније пољуљаног осећања сигурности. Пођимо опет од обичног, свакодневног примера осећања умора у неког човека, коме неког дана није пошло за руком да оствари нешто што је био наумио, а до чега му је било доста стало. Мало је људи способних да у миру и без емотивног суделовања анализирају разлоге неуспеха неке предузете акције. Када није у питању нека већ од раније неуротична личност, када неуспела акција нема далекосежних последица и када личност није "преосетљива" (што ће рећи превише амбициозна), чак и без анализе неуспеха живот се може одвијати даље, више или мање уравнотежено, непроменљиво. У сваком другом случају, међутим, пропуст анализирања неуспеха води неприметно повећавању броја предузетих акција у будућности са сличним завршетком -неуспехом, недовољним успехом или успехом који не задовољава, и истом последицом - новим у ствари старим и већ познатим, можда сада нешто дужим у трајању, осећањем умора. Бескрајно танан и осетљив сеизмограф наше душе опомиње сада чешће и дуже да нешто у нашој психи не функционише како треба и да је нужно да мало застанемо у захукталом ходу времена, да се замислимо над собом и загледамо се у оне дубље и мање осветљене или мање проветраване одаје у личности, не бисмо ли тамо нешто открили што ће нам указати не само на узрок умора, већ и на могућност његовог отклањања.

Изненађујуће је мали број људи, међутим, склон да истражује "прашњаве ствари" у своме несвесном. Користећи снагу воље и разума, човеку се чини да је постао господар своје душе и спољашње ситуације, па нема ни мало склоности да схвати и призна у себи било какву несвесну снагу која не подлеже његовој свесној контроли. Сваки озбиљнији проблем и конфликт који неминовно стоји у вези са снагама у несвесном, дубоко узнемиравају овакве људе, из страха да ће изгубити контролу над собом, да ће доживети немоћ, а са овом и патњу. Патња је, међутим, срамота коју треба сакрити. Тако се круг затвара, а неуротичност у човеку расте.

Одличан познавалац свих неуротичних збивања у човеку и човеку овог времена Карен Хорнај и у својој последњој књизи коју је написала: Неуроза и развој личности (преведена код нас), опомиње да је корен неурозе, па и умора, као једне од могућих манифестација неурозе, готово увек један исти: идеализирање самога себе, постављање немогућих захтева личности у остваривању амбиција, тежња за славом, и, с тим у вези, лако повређивање неуротичног поноса, самопрезир, страх од зависности и отуђивање од самога себе. На једној страни налазимо индивидуе којима понос и частољубље значе потврђивање сопствене вредности и зрелости. Овакве зреле личности препознајемо по томе што су спремне да се боре са својим проблемима, што преузимају одговорност за последице сопствених акција, што не пребацују кривицу на друге и што не очекују у првом реду од других, већ од себе, да проблеми буду решени. На другој страни налазимо неуротичне људе који су пуни захтева од своје околине, а када и од себе нешто захтевају онда су сви захтеви у несразмери не само са реалним могућностима њихових физичких и психичких потенцијала, већ су у несразмери и са могућностима средине у којој делају. Уколико временом све више и све чешће доживљавају разочарања због неостварених очекивања, јављају се најчешће две могуће неуротичне реакције: агресивно и осветничко понашање према околини, или самопрезир и мржња према самом себи као "слабићу" неспособном за животну борбу. И у једном и у другом случају неуротичног реаговања умор је чест и заједнички симптом декомпензоване неурозе.

Излаза и помоћи из ћорсокака неурозе, наравно, увек има, као и из сваке друге болести, физичке или психичке. Најважнији и пресудни корак мора ипак да учини сам неуротичар, што је често заиста теже него одлука да се подвргне некој тешкој, са неизвесним исходом предложеној операцији. У чему се састоји тај одлучујући "скок у егзистенцију" из јаловости и ништавила неурозе? У беспоштедном препознавању себе лажног, себе измишљеног и умишљеног, себе сујетног, гордог и славољубивог, себе "цара природе" (који уништава природу), себе у вечитој болесној дилеми "јесам ли ваш или Наполеон" (Раскољников у нама), себе садистичког и себе мазохистичког (једно не иде без другог). Да ли још нешто остане на дну личности када све ове неуротичне сподобе препознамо у себи и не само препознамо, јер интелектуални увид није довољан и оштроумност је често оружје неуротичне одбране, као и скепса - него их стресемо са себе? Тек после метаморфозе Нарциса, која је незамислива без патње, појаве се најдрагоценији бисери личности: способност и снага да се воли и неко други, спонтана потреба да се другима буде од помоћи, да се са другима подели бол и радост, без лажног сажаљења и без зависти, да се из Ја каже другоме Ти. Ово је изгледа могуће постићи само када биће људско стигне до индивидуе свесне свога идентитета и која једнога дана постаје уморна због пуноће испуњеног живљења, а не због празнине непрепознате неурозе.

ШТА НА ПСИХОЛОШКОМ ЈЕЗИКУ ЗНАЧИ "БАКСУЗАН" ЧОВЕК?

Сваки неуспех у животу човека, било да је реч о некој његовој интимној драми или драми друштвених размера, проузрокује одређене реакције које су карактеристичне за сваког човека посебно. Док једна врста људи на први већи неуспех реагује повлачењем из сваке даље животне борбе, демонстративно се ограђује од сваке ситуације која би их подсетила на претрпљени пораз, градећи притом све чвршће и привидно безбедније бране, друга врста на сваки доживљени неуспех реагује још жешћим и одлучнијим постављањем захтева себи да се борба настави све док не доведе до жељеног успеха. Уколико је такав циљ уопште остварљив и не спада у сферу неуротичних Ја-идеала, такве људе сматрамо врлим борцима који остварују своје циљеве. А циљеви људског стремљења, у својој суштини, готово су увек исти: задовољавање двају основних нагона свеколике људске делатности - Ероса, под којим, заједно са Фројдом, подразумевамо сексуални и нагон самоодржања и потребу за важењем, моћи.

Како оваква формулација човекових основних тежњи изгледа у први мах једноставна, упрошћена и готово би се рекло сиромашна! Али и састав човековог тела је на први поглед једноставан, састављен од неколико десетина простих хемијских елемената; коначно, и читав живот је настао од неколико простих аминокиселина које су створиле прву беланчевинасту материју из које је потекао сав живот. У основи сваке сложености је нешто просто и једноставно; оно што нас збуњује, у чему се нимало лако не сналазимо, то су бескрајне комбинације које је нама још непозната животна динамика остварила с овим простим основним елементима живота.

Ако хоћемо због тога да откријемо било какав механизам физиолошких, психолошких или патолошких сложености у човеку или природи, морамо у експерименталној лабораторији и нашег духа и физичке стварности да изводимо често бескрајан, у сваком случају временски веома дуг и на крају понекад узалудан покушај понављања и биолошких и психолошких операција, које су и саме у току милиона година вршене док нису дале готов резултат, који нам је и даље загонетка. Овако раде биолози када хоће да открију управо ону једну пресудну комбинацију аминокиселина која је довела до формирања првог живота, тако раде научници пре него што им успе да издвоје узрочника неке тешке болести, слично поступају психолози и психијатри пре него што открију неку законитост у психичком животу човека.

Због наведених разлога је и борба човека за остваривањем двеју основних нагонских тежњи у њему веома разноврсна, па онима који се професионално или због других разлога баве откривањем средстава и начина како појединци доживљавају успехе или неуспехе у овој борби није лако да покажу и докажу који је фактор у спољашњем или унутрашњем животу неког човека био пресудан у одлучивању његовог успеха или неуспеха. Овакво истраживање није ни у коме случају бесмислено, пошто и појединци и читава друштва траже најбоље начине и могућности како би са што мање личних оштећења, али и оштећења других, најбрже доспели до неког претпостављеног циља.

Ако оставимо по страни питање да ли такав циљ уопште постоји и да ли је он достижан и није ли човек у суштини биће које је некаквог прелазног типа, још I увек само на путу ка достигнућу нечег што и сам још не уме да дефинише (нека свељудска хармонија, бесмртност?), онда је за таквог истраживача људских путева ка успеху или неуспеху посебно занимљив један тип људи који је сам народ још давно и на свим језицима света назвао најтачније: баксузан човек.

И на пољу овог истраживања Фројд је био један од првих који је у своме раду Они који страдају од неуспеха осветлио у први мах неразумљиву психологију људи који у борби за неки животни циљ доживљавају углавном само поразе. И то поразе, често, тек онда када су постигли жељени успех или циљ.

Реч је о људима које сви познајемо, којих увек и свугде има око нас: који употребе сва могућа средства, најчешће тачно и одмерено, у достизању неког жељеног успеха, на пример у освајању еротично-сексуалног партнера или неког положаја у друштву, и који у тренутку када је овај циљ достигнут и успех присутан, одједном затаје и доживе неку лакшу или тежу катастрофу. Поломе, на пример, руку или ногу, разболе се од неке озбиљније болести, или просто постану апатични или депресивни. Колико има студената који после сасвим марљивих припрема за неки испит или одустану од испита или на њему падну, или других опет који пошто се својски намуче око припрема за неки бољи положај у друштву, у тренутку када овај положај добију, покажу се савршено неспособни да га успешно и обављају. Није мали број ни оних женидбених кандидата који после дугих припрема и спремања на заједнички живот са брачним другом, пред само венчање одустану или просто побегну. (Међу оваквим било је и великих људи, на пример Кафка или Кјеркегор.)

У чему је тајна овог неуспеха у успеху? После Фројда, овим занимљивим психолошким проблемом нарочито су се успешно бавили психоаналитичари Теодор Рајк (Успех и несвесни страх од савести), Лафорг (Психопатологија неуспеха) и Менингер (Човек против самог себе). Наравно да су они описали више типова људи који доживљавају, често у току целог живота понављање једног истог феномена: страха од успеха. Описаћемо само неколико типова.

Једни, заправо, никад и не постигну успех, јер увек изнова, што се више приближавају циљу, несвесно, све више стварају себи теже и непремостивије препреке које их спречавају у напредовању. Други, опет, у току свог напредовања ка успеху, тачно осећају да средства која употребљавају у овој борби нису ни довољно морална, нити законски оправдана, па када је циљ постигнут или не доживљавају никакво задовољство од успеха, чак постају депресивни, или једним потезом поништавају читав задобијени успех.

Није мало оних људи који због најразличитијих траума које су доживели у детињству и касније стварају у себи неку неуротичну равнотежу, при којој и не очекују никакав успех, једноставно зато што сматрају да га нису ни заслужили. Обично је у периоду душевног развоја таквих личности престроги ауторитет једног од родитеља произвео неизгладив конфликт између Ја и Над-Ја у оваквој психи. Престрога савест, настала идентификацијом са престрогим родитељем, спречава таквог човека да у миру и радости доживи било какав успех. Тај сукоб Ја и Над-Ја у несвесном, а делимично и свесном делу личности налази се у основи и неких других поменутих и непоменутих типова "баксузних" људи. Све дотле, наиме, док се жеља налази у царству фантазије овакве личности, она је спремна да јој се преда и себе њоме задовољи. Од момента када ова жељена фантазија "запрети" да се и у реалности оствари, личност све чини, наравно несвесно, да створи у спољашњем животу такве препреке које неће дозволити да се жеље стварно и реализују.

Ево, још једног примера како човек може сам себи да створи неприлике у спољашњем свету, потпуно независне од стварних услова социјалне средине у којој живи. Наравно да уколико и ова друштвена средина, са своје стране, својом структуром није наклоњена реализацији неких жеља појединаца, круг се затвара и успеха нема на обе стране.

Изнели смо само неколико типова људи омађијаних унутрашњом спутаношћу своје неуротичне личности, који увек изнова доживљавају неуспех, или када је успех ипак постигнут све чине да би га поништили. Није било речи о бројнијим примерима неуспеха оних који се саплићу о често и сувише сурову реалност спољашњих околности.